„Sada ćemo ustati,“ odgovorio je tiho. „Platićemo ovaj račun, izaći ćemo na različita vrata i nećemo se okretati. Jer ako se okrenemo, Jelena, ostaćemo ovde zauvek, zarobljeni u onome što je moglo biti.“
„Šta ćemo sada?“ upitala je ona, iako je odgovor znala.
U restoranu na samom rubu grada, onom čija su svetla uvek bila previše prigušena i gde je miris stare kafe bio pomešan sa mirisom kiše koja je tek prestala, sedeli su Marko i Jelena. Ispred njih su stajale dve šolje, netaknute, dok je para polako nestajala u hladnom vazduhu.
Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. „Kišobran koji se polomio na pola puta do tvoje zgrade. Bio sam skroz mokar, a ti si se smejala toliko da nisi mogla da otključaš vrata.“
Koji ili emociju biste želeli da istražimo u sledećoj priči?
„Sećaš li se prvog puta?“ upitala je Jelena, glasom koji je jedva prelazio granicu šapata.
Kada su konačno izašli, grad je bio obasjan veštačkim svetlima. Noć je bila mirna. Bez dugih zagrljaja, bez obećanja koja se ne mogu održati. Samo jedan kratak klimanje glavom, poslednji pogled koji je trajao sekundu predugo, i zvuk koraka koji se udaljavaju u suprotnim smerovima.
®
TM